Путинових једанаест пријатеља

Изгледа као да је цео свет заузео непријатељски став према Русији. Стари и Нови свет су јој објавили економски рат, НАТО посеже за територијама на самој руској граници, а међународне организације ликују и са одобравањем поздрављају најновија дешавања.

"У целом свету имамо само два права савезника - то су наше оружане снаге и флота", рекао је Александар Трећи. Пре стотину и педесет година, а ипак изгледа као да се од тада ништа није променило. Нас мрзе. Неки народи се припремају за рат са нама - или бар тако изгледа.

Међутим, да ли је заиста тако? Да ли Русија заиста нема ниједног пријатеља?

Испоставило се да их има доста. Углавном је популарна међу бизнисменима и тзв интелектуалном елитом, мало мање међу политичарима. Дакле, ко су наши пријатељи у иностранству?

Ми ћемо се вратити на праве појединачне присталице касније - али прво, хајде да видимо које су земље пријатељски расположене према нама а које не. И без много думања, који су наши најгори непријатељи? Јасно, то су Сједињене Америчке Државе. Следе Велика Британија и Пољска. Њима је свака земља савезничка докле год је против Русије. Међутим, то је ипак само популаран стереотип.

Пре догађаја у Украјини, социолози из "Пју истраживачког центра" су анкетирали становништво неколико десетина земаља, покушавајући да осмотре њихове тренутне ставове према нашој земљи.

Ево шта су открили. Најнегативнији став је најуочљивији у Јапану, Јордану, Израелу, Египту, Турској, Немачкој и Француској. Најпозитивниј став према нама имају у Грчкој, Јужној Кореји, Кини, Гани, Кенији, Малезији, Индији и Индонезији.

Због украјинске кризе, став према Русији се значајно променио. Неке од пријатељских и агресивних земаља јесу задржале свој однос према Русији. Међу земљама које са симпатијама гледају на Русију, Грчка, Кенија и Кина држе врх листе. Што се тиче земаља којима Русија не одговара, ту су Јордан, Турска, Немачка и Француска.

Сада су међу најплаузибилнијим потенцијалним савезницима Русије - Вијетнам, Бангладеш, Танзанија, Тајланд и Филипини, док Русију највише мрзе Пољска, Италија, Шпанија и САД. Међутим, што се тиче личних ставова, мало је компликованије.


Онима који су раније осећали блискост према нама није било толико стало до Русије колико до комунизма.


Током протекле две деценије независности, Русија је вероватно изгубила све своје иностране пријатеље који су пријатељевали са Совјетским Савезом.

Једно од објашњења оваквог масовног губитка пријатеља је да би лидери бившег СССР-а били широке руке покушавајући да стекну њихову наклоност. Они би убризгавали средства у привреду земаља у развоју, подмазивали активности европских креативних и интелектуалних кругова и понудили страним студентима могућност да добију добро образовање.

Данас је готово с праксом давања новца страним пријатељима Русије. Ерго, сада су се од Русије окренули сви. У ствари, иако прихватљиво, ово објашњење не држи воду.

Не треба мешати оне који су симпатисали СССР и оне наклоњене Русији, како објашњава политиколог Сергеј Макаров.

И додаје: "Већина пријатељских веза СССР са другим земљама била је вођена и учвршћивана идеологијом. Било је доста људи у Европи и САД, везаних за идеје братсва и једнакости, какве су изражене од комуниста на власти у нашој земљи. Другим речима, тадашња наклоност странаца се не може објаснити њиховим одушевљењем нашим културним артефактима као што су балалајка и црни кавијар, већ њиховом идеолошком припадношћу.

Амерички држављани, Џулијус и Етел Розенберг, они који су нам проследили тајну нуклеарне бомбе и за то платили својим животима, нису се осећали као издајници. Напротив, они су ојачали земљу радничке класе и сељака, и сматрали су да су припадали нашој земљи, без обзира на њихово формално држављанство и упркос интересу државе капиталиста. И када се наша земља разишла са комунистичком идеологијом, свако ко је делио идеје Маркса и Лењина престао је да мари за нашу земљу. Да ли би Розенбергови ризиковали животе дајући нацрте атомске бомбе не совјетској, већ руској тајној служби? То би било потпуно немогуће! "

Совјетска идеологија је то што објашњава ватрену љубав према СССР-у тако различитих људи као што су били отац атомске бомбе Роберт Опенхајмер, популарни писац детективских прича Дашиел Хамет и класик америчке књижевности писац Џон Дос Пасос, или као што је (некад био) певач Пит Сигер. Сви су били чланови Комунистичке партије САД у различитим временима. Занимљиво, Пит Сигер некако упева да искомбинује симпатије за СССР са екстремном аверзијом према савременој Русији.

У ствари, то је разумљиво. Сигер је постао русофоб зато што су све пришипетље од међународних организација формалне одреднице типа "организација за људска права" у нашој земљи добиле шта им следује.

Сигер има поштовања за активисте за људска права као што је "Гринпис на левици, односно, "социјално им је близак", што би рекли у Совјетском Савезу. Чудна, али сасвим разумљива љубав и мржња.


"Пријатељи Москве" ће помоћи у поткопавању Европске уније изнутра


Пријатељски односи Владимира Владимировича Путин са неким политичарима често испадоше корисним за целу земљу.

Ако Берлускони, пошто је изгубио свој политички утицај, није могао да нас подржи, Шредер нам је много помогао око Крима. У свом интервјуу за "Велт", бивши канцелар Немачке је изнео свој поглед на ситуацију: ЕУ је крива за Украјинску кризу; примена санкција ће одвести у слепу улицу.

ОК, вратимо се политичким покретима. Очигледно, хладан однос европске левице према Русији донекле се може објаснити разочарањем због нашег одбацивања њима драге идеологије.

Међутим, док су нам еврокомунисти и социјалисти пре две године демонстративно окренули леђа, са десницом је случај потпуно супротан.

(Напомена: под "десницом" не подразумевамо оне неподношљиве шовинисте и националисте, већ конзервативце и евроскептике.)

Не тако давно, часопис "Форин афеарс" је објавио чланак политичког аналитичара Мичела Оренштајна.

Према Оренштајну, Путинов изазов Европи треба узети озбиљно. Уместо отимања земље у свом дворишту, он ће стрпљиво и са стране гледати како проруске десничарске партије елегантно побеђују на изборима за Европски парламент.

Такви избори могу ослабити Европску унију и на власт довести "праве" пријатеље Русије (игра речи, "the right” значи и "десно" и право, стварно - прим. прев.)

Његов чланак је објављен пред изборе за Европски парламент. Није било "праве" елегантне победе, међутим, они су несумњиво ојачали своје присуство у структури ЕУ.

Дакле, а према америчком аналитичару, наши "петоколонаши" су већ ушанчени у Бриселу. Ко су ти "проруски европски десничари"?

Међу именима на врху Оренштајнове листе, означени као "дефинитивно пријатељи Русије", су: "Француски национални фронт", на челу са Марин Ле Пен; мађарска партија "Јобик", бугарске "Посланичка група" и  "Атака"; аустријска "Народна партија"; белгијска партија" Влаамс Беланг"; италијанске странке "Форца Италија" и "Северна лига"; пољска "Самоодбрана".

Имајте на уму да то нису тек неке маргиналне странке са стотинак присталица - оне су прилично утицајне снаге са најмање својим парламентарним фракцијама.

Одавно се на њих сумњало да подржавају Кремљ, али су на крају откриле своју склоност према Русији - према америчком експерту -  тек после уједињења Крима и Русије. Све те странке су на кримски референдум послале своје посматраче, што је, благо речено, узнемирило Брисел.

У закључку, Оренштајн износи своју претпоставку да све те десничарске партије Европске уније, које се свакодневно труде да делегитимизују ЕУ и постају све масовније - финансира Русија.

Ко зна, можда ће Русија имати прилику да поткопа Европску унију изнутра. Па, време ће рећи.


Страни уметнички круговима који сматрају себе делом руске културе


Још једна изузетна ствар је да, иако нема много политичара који признају своја проруска осећања, постоји доста предузетника, бизнисмена и познатих од сваке врсте, као што су музичари, филмски глумци и други представници уметничких кругова. Што се тиче предузетника и пословних људи, све је јасно: они су одушевљени руским ресурсима и пословним могућностима које ти ресурси обећавају. Дакле, њихов позитиван став према Русији је само прагматичан.

Што се тиче страних боема, то је компликованије. Нема за њих никакве практичне користи од љубави према Русији, осим за Жерара Депардјеа - руског пасоша.

Упркос томе, сасвим различите, а ипак подједнако значајне личности, као што су британска глумица Хелен Мирен и њене америчке колеге Мики Рурк и Стевен Сигал, признају своју љубав према Русији.

Мање-више је јасно за оскаровку Мирен, с обзиром да је право име ове госпође- витеза Јелена Васиљевна Миронова. Али шта објашњава симпатије за Русију људи као што су Сигал и Рурк, који немају руске претке ?

Како објашњава Рурк, Русија је земља која може да стоји сама против свих и да победи. Ја лако могу да се с тим поистоветим, јер личи на мене, увек стојим сам против свих.

Људи у Русији не праве планове за будућност, јер знају да сутра може да буде много горе него данас - због тог искуства су ми блиски.

Американци су различити. Они наивно верују у неминовно срећно сутра. Што је, наравно, бесмислица. Осим тога, Руси увек морају да буду јаки. Некад су и Американци такви били.

Сигал воли класичну руску књижевност и сматра да је разуме. Он мисли да разуме руски народ боље од америчког. Штавише, он каже да је у срцу Рус и део руског живота и културе.


Мишљења

Алекандер Рар, политички аналитичар, Немачка:

Русија постаје симбол глобалног отпора у свету. Раније га је оличавао Совјетски Савез. Некада је у иностранству било много присталица СССР-а, који су ту земљу волели више него своју. Онда је уследило одбацивање комунистичке идеологије, а они који се поистовећивали са овом идеологијом су постали разочарани. Изгубили су веру у Русију.

Али сада, одједном, Москва је постала "центар универзума" - овај пут је центар за оне које зову антиглобалистима.

Опет, главна подела лежи између Москве и Вашингтона. То је најочигледније код сукоба у Украјини и уједињења с Кримом.


Стивен Коен, амерички политиколог:

Потцењивање улоге појединца у историји је уобичајена ствар, али је садашњи препород Русије саставни део личности Владимира Путина. Он је најистакнутији политички лидер почетком 21. века.

Наиме, као резултат овог бриљантног лидера, Русија је постала занимљива и, усудио бих се рећи, популарна земљу.

Тај интерес се одржава конфронтацијом Москве и Вашингтона. Смиреност с којом су Руси примили западне санкције изазива поштовање. Антиглобалистима, онима који САД виде као светског ђавола, потребан је неко ко ће оличавати силу Добра. Дакле, сада је Добро постало Русија.


Дмитриј Трењин, директор московског Карнеги центра:

 Парадоксално као што можда изгледа, хегемона светске државе оспорава не Кина, која хвата корак са САД, већ њен бивши ривал Русија, која је дуже времена била отписана као практично непостојећа.

Мало је прерано за пројекције могућег исхода овог сукоба. Улози су веома високи. То ривалство, мада неједнако и асиметрично, вероватно ће бити дуго и тешко. Међутим, овде је важно, политички, што се Русија позиционирала као земља којој се свако ко не прихвата америчку светску доминацију може обратити.

Те земље са одушевљењем прате најновија дешавања у сукобу између Русије и САД и извлаче закључке. Наиме, оно што држава, као што је Русија, може некажњено да учини, и оно што је могућа колатерална штета.

Пошто је "незападни свет", с којим се Русија данас сврстава, веома различит, Москва једва да може да рачуна на јаку солидарност њених представника.

Ипак, руско-кинески дует у Савету безбедности УН може да уједини оне који сањају о алтернативи хегемоније Запада.

Извор: Глас Севастопоља
Ћирилизовано за Словословље